Nego druže moj stari, da ja nama kahvu napravim pa da otpočnemo. Znaš druže, neki dan šetam gradom, puše neka južina, a i zima neka, vakat skoro akšamu. Zaustavi se dok sam po novčaniku vadio siću za paklo cigara, kontam šteta ovoga cenera sitniti, navuko’ četiri marke, čekam sada ispred čovjeka sa djetetom i pita njega ovaj, kao sin mu izgleda : “Babo, babo, zašto u nekim zgradama u ovome gradu imaju rupe, kod nas u Austriji nema”. Ovaj mu reče da ovaj grad je mrtav, velika magla, nema sine ništa ovdje za vidjeti. Nego de ti meni druže taj upaljač moj nema više plina, bacio sam ga, džaba baci pola marke na njega.
I da ti nastavim, nego đe ono stadoh, ja, ja, i haj kupim ti ja te cigare i stadoh na most pa neke mi misli krenu već mrak pada, i bacam se i razmišljanje kako je bilo prije. Kontam sebi, nema logike da stvari koje sam čitao o ovome gradu budu laži, mislim, grad na tri rijeke, stadion Krivaja, pa ogromno industrijsko postrojenje “Krivaja 1884” , tolike šume, Kamenica, pa do sabaha da ti nabrajam druže. I kontam sebi đe to nestade, ono narodno rečeno “havarija brate” , isto neki ružan san, ko’ da smo na mrvama zaspali kolentivno. Sada nam je grad postao jama depresije, pa i sunce nas zaobilazi druže, malo ga u ljeto vidimo ono nakratko, samo sekundicu i gotovo. Ova mlađa generacija moja druže kaže mi da je onaj sistem bio loš kaže, nismo ništa mogli. Nego kada smo tu da ti to odmah druže demantiram. Reče mi stari moj komšija Đoko, nizak onako, već je u godinama, naočale, malo nagluh na desno uho pa nu vazda sa lijeve strane dolazim, reče meni jednom prilikom :” Sine moj, ako te sinom mogu da zovem”. Reko slobodno čika Đoko. “Ja sam ti u onoj Krivaji radio, sine najbolje godine moga života, mi smo ti imali 13 plata, a tvoj je đed držao Krivajina odmarališta u Makarskoj, nas su tjerali na odmor, jer je radnik imao ta prava, imalo smo život, šta vi sada imate, ništa hodate ko budale po gradu, bez cilja, sistem vas opstruira, izjeda iznuta”. I haj druže da ti ne duljim moraš i ti na voz, ali moram da dovršim ti sve ovo. I kupim neke još ti ja stvari, mati mi naredila.
Lagano koračam gradom, volim da gledam ljude malo, njihove pokrete, kako ono kaže, na vrh mi jezika, e da volim ih promatrati. Nafato sam nekih knjiga neku “Psihoanalizu” nađoh od nekoga Frojda zove se, pojma nemam ko je al hajd, reko da pročitam. Nismo ti mi nikakav narod druže, mi što pljunemo i poližemo, a sve mi se žale kako je prije loše bilo, pa majka mu stara druže, ja kakav sam grad vidio na slikama iz onoga kako ga zovu “Titinog doba” sve je isto ostalo, ništa se novo ne gradi, ustvari, lažem ti, štemaju nam puteve prije izbora, nabacaju pijeska i kašiku cementa i to smiksaju u rade ko’ kod vas u Americi po pet dana. Nego hoćeš još kafe, ja moram još jedan fildžan, nešto me glava ubi. Za nas mlade nema ovdje hljeba, onda su bar išli na radne akcije, radilo se, gradilo, sada sve što je ostalo, ostalo je iz onoga doba, i pruge, putevi, ma sve. Sada nisu oni sa penzijama sigurni, haj ga znaj hoćel dobiti penzije, često nam na TV-u kažu manjak para u budžetu, a mi druže vodu uvozimo, a zemlja smo u Europi najbogatiji vodom, to je ironija, ali hajd insan sve čeka bolje dane, a i ja čekam vjerujem u njih iako je nekada teško. Nego haj ti da ne zakasniš, valja tebi preko bare.
(N.H/Zdici.info)
