Kažu da čovjek prestaje da bude insan onoga momenta kada počne da šuti o bitnim stvarima. Svako jutro kada se probudim, postavim sebi jednostavno pitanje a ono glasi : ” Da li ću danas biti bolji čovjek nego jučer” . Ja razumijem činjenicu da sam jedinka i da moj glas neće moći puno da utiče na promjene.

Ciljano tema se odnosi na dvije stvari. Prva je ta da su Krivajini radnici na rubu egzistencije, dok paradoks nastaje da se otvara pijaca, ali svečano biva otvorena. Jabuke ispod one pijace iste su kao i prije, ništa nisu drugačije, samo je eksterijer malo drugačiji, ništa više. Ja ne mogu da vjerujem da prioriteti grada su zanemareni, da se otvara pijaca i muzika svira, dok radnici ispred “Krivaje” štrajkuju jer samo žele svoja prava, isto tako ne ide mi u glavu činjenica da ne postoji na ovome dunjaluku osoba koja bi mogla da digne tu “Krivaju 1884” na noge. Sve mi se više čini da se svi nalazimo i živome blatu, što se više koprcamo, sve više tonemo. Da li je zaista ovaj grad doživio kolaps, ljudi su stvarno gladni, a pas kada je gladan ugrist će bilo koga.

Prvo taj požar prošle godine, koji je sravnio jedan dio Krivajinog pogona, u vatri i prašini “izgorijelo je 200 ljudi”. A sada, kada se počne čovjek penjati uz planinu i ugleda vrh, kamena gromada se obruši i obori ga opet u podnožije planine. Kome smo dopustili ovu farsu, kada je ovdje vrijeme stalo? Kada smo prestali pomagati jedni drugima, kada smo prestali da se smijemo? A ova čitava farsa sa radnicima ove firme je dokaz da se to može svima nama desiti, da niko od nas nije pošteđen ovoga čudnoga sistema, ovoga začaranog kruga koji niko ne može prekinuti.

Nisam u mogućnosti da zamislim koju količinu stresa prolaze ti radnici, zašto ih niko ne gleda, zašto im niko ne pomaže? Šta još treba da se desi da se probudimo iz ove kome, a ja više ne želim da budem nedorečen.

(N.N/Zdici.info)